Home / ВРЕМЕКАЗИ

 

Настава физичке хемије на нашим просторима постоји од 1903. године, када је на Природно-математичком одсеку Филозофског факултета београдске Велике школе уведен предмет Физичка хемија. Сазнајмо, кроз овај циклус ауторских текстова наших еминентних физикохемичара, како се физичка хемија као интердисциплинарна наука постепено издвојила као један од приоритета у савременим научним и технолошком токовима.


Анкица Антић-Јовановић

Сећања на године сарадње са професором Слободаном Ристићем

Моја прва асоцијација на помен имена професора Слободана Ристића је скромност. Сав његов научни и педагошки рад на Универзитету, почев од 1939. године, када је изабран за првог сталног асистента у Физичкохемијском заводу тадашњег Филозофског факултета, до одласка у пензију, па и неколико година касније, одвијао се у тишини и повучености. Можда је то разлог што се његов, несумљиво велики допринос развоју Завода, касније Института, данас Факултета, у свим публикацијама, писаним углавном поводом годишњих јубилеја, мање истиче него што би се очекивало, имајући у виду да је он, после професора Милоја Стојиљковића и професора Павла Савића, трећа личност чије су заслуге и дела уграђене у историју данашњег Факултета за физичку хемију.

Моја сарадња са професором Ристићем почела је у време израде мог дипломског рада и трајала је скоро једну деценију. После тога, читаву деценију сарађивали смо као колеге, он све време на позицији шефа Катедре за спектрохемију и физичку хемију плазме, ја на повременим функцијама у Институту, увек на истој страни, у свим активностима усмереним на афирмацију и прогрес Института, почев од наставе и науке до статуса самосталне високошколске установе у саставу Универзитета у Београду, у коме се данас налази.

Чини ми задовољство да, у редовима који следе, забележим сећања на неке догађаје и збивања из периода наше једнодеценијске сарадње, из ког носим утиске због којих ћу увек, не само због научних и педагошких, већ и људских вредности, име професора Ристића изговарати с поштовањем.

Како је сарадња почела?

Ја сам професора Ристића први пут срела када сам, после положеног завршног испита из физичке хемије, трагајући из које области бих могла да узмем дипломски рад, са још двојицом колега са године (Драганом Миочем и Божом Перовићем), отишла да факултативно слушам његова прва предавања из спектрохемије која је, његовим залагањем, уведена као нова дисциплина на Катедру физичке хемије 1957. године. Предавања је држао студентима треће године уписане 1956/57. у скученој слушаоници Завода, смештеног у приземљу левог крила зграде на Студентском тргу бр. 3 (данашњег Филолошког факултета).

Својим наступом, начином излагања и садржајем који је излагао, побудио је неочекивану заинтересованост невеликог броја присутних студената. У први мах учинио ми се строг, али како је час одмицао утисак се мењао и на крају сам пред собом видела предавача који својим излагањем, иначе пажљиво припремљеног предавања са доста прилога изворне грађе, настоји да предмет учини занимљивим, како би га студенти прихватили и заволели од самог почетка. Мислим да је у томе успео, судећи бар по броју студената који су наставили да редовно долазе и с пажњом слушају предавања.

После неколико одслушаних предавања, за мене није било дилеме из које области и под чијим руководством желим да радим дипломски. Исто је било и са двојицом мојих колега. Упозорења да је професор Ристић „мало тежак човек“, што је требало схватити као „веома захтеван и строг када се ради о послу“, нису променила нашу одлуку. Дан-два после пријаве, позвани смо на разговор. Отишли смо доста узбуђени и под тремом, нешто због нашег првог директног контакта, а нешто због неизвесности исхода разговора, знајући да већ има неколико дипломаца из старијих генерација. Примио нас је у кабинету проф. Савића (једином у Заводу) који су, у његовом одсуству, користили сви наставници Катедре. Сећам се да су у кабинету биле само две столице, тако да смо и ми и Професор све време стајали. Био је опуштен и, рекла бих, доста срдачан, што нас је пријатно изненадило и у великој мери релаксирало. Пажљиво нас је слушао, понекад мало завртео главом, али је на крају, уз једно „хм“, прихватио да постанемо део његовог „јата“. После тога је уследио монолог за који сам мислила, онако стојећи, да се никада неће завршити. Били су то заправо корисни савети искусног научника и педагога за сваког ко закорачује у науку, али и упозорења да од нас очекује “un travail defficile” (напоран рад), како се изразио (мислећи да смо полиглоте као што је он био), потпуну посвећеност раду, што више рада у лабораторији и резултате достојне увиду јавности кроз саопштења или публикације. Ми смо на све пристали и, после више од два сата, изашли задовољни. Морам признати да нам је импоновало што ћемо радити под руководством професора који је докторирао у Мајнцу (Немачка) код проф. A. Paneth-a с ретком оценом summa cum laude (за сваку похвалу), да је пре тога боравио у лабораторији нобеловца J. B. Perrin-a (чију је књигу „Les Atomes“ превео с француског још 1945.) и тамо непосредно сарађивао са P. V. Auger-ом, научницима о чијим открићима смо слушали на предавањима из физичке хемије и атомистике.

Другог дана добили смо теме и радна места у јединој лабораторији Завода, у којој су се одржавале и студентске вежбе, и у којој је радило још неколико дипломаца других наставника Катедре. Већ следећег дана по добијању теме била сам у ситуацији да упознам “захтевност Професора за што ефикаснијим радом”. Дошао је у лабораторију у белом радном мантилу да нас обиђе и види шта смо урадили. До тада, ја нисам скоро ништа, осим што сам опрала кивете и написала реверс за преузимање хемикалија из хемијског магацина. Пламени фотометар, на коме је требало да вршим мерења, био је слободан и на располагању, али не и спреман за рад. Недостајали су гасови (бутан и ваздух), јер нисам прибавила  боцу с бутаном и компресор за ваздух. Осећала сам његово незадовољство, али прекора није било. Само је кратко  рекао: „Морате се снаћи“ (што сам прихватила као мото у мом каснијем раду). Међутим, тог дана, другог по добијању теме, нисам знала ни коме да се обратим за помоћ. При крају дана апарат је био спреман за почетак рада и прва мерења. Решење је нађено захваљујући чика Млађи лаборанту, кога се нисам усуђивала ништа да питам претходног дана из респекта, јер је словио за лаборанта проф. Савића.

Професор нас је обилазио свакодневно, увек у белом радном мантилу, пажљиво прегледао резултате, тражио објашњења, давао савете и упутства али, због својих обавеза, није увек долазио у исто време, па се дешавало да неко од нас, баш тада, не буде на радном месту. Због тога је понекад било и мало повишених тонова или „искрица“, како смо ми говорили. По том питању био је бескомпромисан. Свако одсуство са радног места доживљавао је као лични неуспех у настојању да нас, у то време најмлађе дипломце (између 22. и 23. године), научи одговорности према раду. У томе је претеривао и било нам је непријатно, јер ми јесмо били одговорни и пуни ентузијазма. У питању је био само стицај околности. Није му било лако објаснити да неко има неодложне обавезе, да је можда у библиотеци или да једноставно у неком углу ходника, са погачицом и чашом јогурта у руци, конзумира свој оскудни оброк (за нас у то време стандардан).

Временом је његов став “омекшао” јер смо заиста предано радили и добијали пристојне резултате, што га је видно радовало, па су наши разговори, углавном у стојећем ставу, са стручних тема спонтано скретали на друге, откривајући нам нову страну његове личности, коју је било тешко уочити само у професионалним разговорима о послу. Тада смо га слушали са пажњом и интересовањем. Имао је веома широко образовање и ван домена струке. Речју, био је ерудит. Могао је да разговара о свему: уметности, историји, књижевности, друштвеним догађајима, …, што се под плаштом његове повучености и ненаметљивости, тешко могло открити, осим у ретким приликама, у каквим смо имали привилегију да се нађемо. У послу нас и даље није штедео, али смо мимо посла успоставили срдачније односе не нарушавајући дистанцу професор-студент. Увек смо му се обраћали са ”професоре”, али смо некако спонтано почели између себе да га зовемо Риле, као и наше колеге из групе за спектрохемију из Винче (коју је он основао почетком 50-тих година и којом је руководио до 1960.), и не само они, већ и сарадници других стручних оријентација. Знао је то, што нам је у једном разговору и наговестио, јер је већ од раније био навикнут на тај надимак- Риле.

Дипломирали смо 3. јула 1959, а већ крајем новембра, Миоч и ја смо постали асистенти на Катедри за физичку хемију ПМФ-а. Био је то крај првог периода моје сарадње са проф. Ристићем којег се радо сећам. Повремене “искрице” током рада су заборављене. Остала су само сећања на дуге разговоре, које смо водили стојећи, уз повремено ослањање на лабораторијски сто, и заједничку радост због сваког успелог експеримента. Остао нам је и наук “да су кључ успеха: рад, савесност, поштење и љубав према послу који радимо”, како је говорио.

Проф. Слободан Ристић 1928
Проф. Слободан Ристић са својим оцем Михаилом 1935 након дипломирања
Проф. Слободан Ристић
М Стојиљковић и С Ристић
Проф. Слободан Ристић 1973
Проф. Слободан Ристић_1
Курс Спектрохем.анал.1958.

Наставак сарадње

Било је природно да после избора за асистенте, као дипломци проф. Ристића, Миоч и ја останемо “Ристићевци”, како су нас у шали назвале наше колеге још у току израде дипломског рада, и са њим наставимо сарадњу, сада осим стручне, започнемо и сарадњу у настави. Међутим, како практикум из спектрохемије још увек није постојао (осим неколико демонстрационих вежби) нити је било услова у Заводу да се оформи, дато нам је да водимо вежбе из других предмета. С друге стране, крајње скромни услови за експериментални рад, који су постали још тежи доласком нових асистената, и већ започете припреме за пресељење у нову зграду на Студентском тргу 12-16, онемогућавали су почетак било каквих истраживања. Због тога је Професор предложио да резултате дипломског рада током овог периода припремимо за саопштење на 1. конгресу Уније хемијских друштава Југославије, чији је иницијатор и један од главних организатора био. Конгрес је одржан у јесен 1960. године у Загребу. Никада нећу заборавити трему са којом сам излагала свој први рад у препуној сали пред више од 100 присутних стручњака. Била је то добра замисао Професора јер је све то заједно – писање рада (који је детаљно прегледао и кориговао), излагање, па и трема – било корисно искуство за нас почетнике, важно за сазревање и бављење науком.

Почетком јуна 1961. године преселили смо се у нову зграду на Студентском тргу 12-16. Физичкохемијски завод је добио простор у приземљу и првом подруму у Ц крилу зграде, чиме су створени услови за квалитетнију и ефикаснију наставу, набавку савремене опреме, интензивирање научног рада и повећање броја кадрова. Исте године, нама “Ристићевцима” придружили су се новоизабрани асистенти – Војислав Бојoвић и Убавка Цикота-Миоч, а нешто касније и Милорад Јеремић. Професор Ристић је добио собу у приземљу (просторију која се налази у главном ходнику, лево од улаза Ц, друга врата са десне стране – садашњи кабинет 371), у којој је остао до пензионисања, а после тога, вођен својом скромношћу и ненаметљивошћу, прешао је у део лабораторије за молекулску спектрохемију у којој је остао само пар година пошто је, због веома нарушеног здравља, престао да долази на факултет. У истом ходнику, прву лабораторију од Ц улаза с леве стране добили смо Јеремић, Бојовић и ја, а лабораторију до наше добили су У. Цикота-Миоч и Д. Миоч. За практикум из спектрохемије добивена је велика лабораторија у првом подруму. У новоствореним условима започела је наша сарадња са Професором у настави, која се одвијала кроз рад са студентима на практикумима из спектрохемије и новоуведеног предмета физичкохемијска анализа (којим је замењен дипломски рад). Миоч, Бојовић и ја имали смо задужење да (по замисли Професора) оформимо врло обиман практикум из спектрохемије и оспособимо га за вежбе студената. Цикота-Миоч и Јеремић били су задужени да заједно са Јелисаветом Баранац (изабраном за асистента из старије групе његових дипломаца) организују експериментални рад у оквиру предмета Физичкохемијска анализа, за који је програм саставио проф. Ристић, и већ започео предавања. У исто време смо сви (осим Ј. Баранац) поново постали студенти, овога пута постдипломских студија на спектрохемијском смеру. Тада смо врло предано и са пуно ентузијазма сви радили. Професор је по својој навици долазио на посао око 7 сати, ми нешто касније, али смо због обимних свакодневних обавеза често остајали све док нас Душко домар не опомене да је време (22 сата) да закључа Ц улаз зграде.

Постдипломска настава се одржавала после подне (свакодневно по 4 сата), наше наставне обавезе – колоквијуми и вежбе са студентима – пре подне, па смо време између наставних обавеза и предавања, најчешће и после предавања, користили за експерименте започетих истраживања одмах по пресељењу, из којих су касније произашла два саопштења и две публикације. Проблематика ових истраживања није била повезана са темама наших магистарских радова, које смо добили после уписа на постдипломске студије. У Заводу тада нису постојали научноистраживачки пројекти у које би се укључивали постдипломци, већ су руководиоци смерова (С. Ристић – спектрохемијског, М. Шушић – електрохемијског и С. Вељковић – радиохемијског) давали теме из области својих истраживања, које су обављали у Институту у Винчи. На тај начин стваране су клице истраживачких група у Заводу, које су касније прерасле у научноистраживачке области Института, односно Факултета. Теме магистарских теза колега изван завода биле су усклађиване са интересима институција у којима су били запослени тако да су на радном месту изводили углавном све експерименте за потребе својих теза.

Професор је два пута недељно одржавао консултације са свим студентима спектрохемијског смера, док је са нама, асистентима Завода, био у свакодневном контакту. Чинило ми се да је био још захтевнији и строжији него при изради дипломског рада, али коректан и објективан, с мање „искрица“ током дискусија. Тражио је да се сваки резултат понови, некад и више пута све док не буде сигуран да су вредни пажње за доношење закључака. Ја сам радила на испитивању услова ексцитације литијума у разним пламеновима и повремено одлазила у спектрохемијску лабораторију у Винчи ради мерења интензитета спектралних линија на њиховим апаратима и коришћењу плазменог пламеника, конструисаног у њиховој лабораторији по идеји Момира Маринковића, што је после захтевало подуже образлагање добијених резултата. Дискусије и разговори су и даље умели да буду дуги, али смо их сада водили седећи у лабораторији или у његовој соби. Ако нешто није ишло како се очекивало, што се дешавало, био је спреман да сате троши на решавању проблема. У таквим тренуцима за њега није било одмора. Ако бисмо посустали, што се такође дешавало, у њему смо налазили пример који нам је уливао снагу и вољу. Тада нам се чинило да су рад и професија сав његов живот. Али, да ли је баш било тако?

Сећам се једног случаја који нам је открио до тада потпуно непознатог професора Ристића. Било је то у пролеће 1962. године. Тог дана, негде око 11 сати, у нашу лабораторију улази Миоч и пита: „Да ли је данас долазио Риле?“. У лабораторији смо били Јеремић, Бојовић и ја. „Не, није“, одговарамо ноншалантно и Миоч одлази у даљу потрагу. После пола сата у лабораторију улази Професор озбиљног израза и потиштеним гласом каже: „Мика (син од око 8 година) ми је извукао пертле из ципела тако да нисам могао да дођем раније“. Одахнули смо, јер смо мислили да се догодило нешто лоше, а затим се насмејали. Нама је био симпатичан гест дечака који је то урадио можда из забаве, шалећи се са оцем, а можда  из жеље да што дуже буду заједно, што смо му и рекли, не скривајући осмех. Погледао нас је изненађено а затим, видно озарен, само рекао: „Па вероватно“ и изашао из лабораторије. Остали смо затечени, јер о њему никад нисмо размишљали као оцу троје деце (Мика је био најмлађи), његовим емоцијама и оном „евентуалном одрицању зарад науке и професије“, о чему нам је говорио. После овог случаја, понекад, што раније никад није чинио, у опуштенијим разговорима помињао је децу. Однос у сарадњи нисмо променили.

У другој години студија, рад на магистарској тези постао је ефикаснији, делом због мањег броја часова предавања, а делом због нашег, већ у знатној мери стеченог експерименталног искуства. Временом смо почели да изводимо експерименте и по сопственој замисли, што је Професора радовало јер је указивало на стручно сазревање његових ђака. На крају друге године и положених испита из свих предмета (математике, квантне механике, специјалне лабораторијске технике, специјалне атомистике и спектралне анализе, коју смо слушали четири семестра), неко је већ био у фази завршавања предвиђених експеримената. Следио је можда најтежи део посла – писање тезе. Сигурна сам да је читао сваки наш написани ред. Био је очекивано строг и критичан али веома конструктиван. Својим саветима и сугестијама помогао нам је да текст добије достојну академску форму. Нисмо сви магистрирали у исто време. Неко је магистрирао раније, неко касније. После магистрирања, сви смо остали на факултету, тада још увек Заводу, и наставили да се бавимо спектроскопијом. Миоча смо, нажалост, прерано изгубили у саобраћајној несрећи. Проблематика даљих истраживања била је по сопственом избору. Професор Ристић је био врло либералан у погледу стручног осамостаљивања својих сарадника и са њима остајао у коректним односима спреман да увек помогне добронамерним саветом, што је за поштовање.

Крај сарадње. Како је дошло до прекида.

Ја сам магистрирала 1. јула 1964. Из магистарске тезе произашао је један рад који сам изложила на 3. регионалној спектроскопској конференцији одржаној у Букурешту 1964, год., опет под великом тремом (овога пута због енглеског језика) и једна публикација штампана у часопису Rev. Roum. Chim. 1965. године. После тога уследио је почетак краја моје сарадње са професором Ристићем. Делимична сарадња трајала је до одбране моје докторске дисертације. Укратко, било је то овако. Током одлазака у Винчу, у време израде магистарског рада, упознала сам колеге из групе за спектрохемију и проблематику којом се баве. Са некима сам започела успешну сарадњу, прво са  Маринковићем, која је настављена и после магистрирања, а касније са др Димитријем Пешићем. Убрзо нам се придружио и Бојовић, који је већ прекинуо рад на магистратури, али је остао у сарадњи са Професором кроз рад са студентима све до његовог одласка у пензију. Истраживања која сам започела са Маринковићем била су из области атомске спектроскопије као и мој дипломски рад и магистарска теза. Међутим, мене је заинтересовала област емисионе молекулске спектроскопије коју је почео да развија код нас др Димитрије Пешић, после повратка из Лондона 1961. године, где је на Империјал Колеџу, код проф. А. G. Gaydon-а, једног од најпознатијих светских спектроскопичара у тој области, урадио експериментални део своје докторске дисертације. Предложила сам проф. Ристићу и инсистирала да тема моје дисертације буде из ове области. Њега није интересовала ова проблематика али је пристао да, сагласно Закону о Универзитету, буде формални ментор, а др Пешић ко-ментор. Експериментални део дисертације, коју сам започела 1968. године, урадила сам највећим делом у Винчи, пошто у Заводу није било услова за потребе снимања. Проф. Ристића сам редовно упознавала са резултатима и разговарала о њима. Читао је дисертацију и радове припремљене за штампу, коментарисао и давао савете али се, у складу са својим високим етичким нормама, није желео да потписује као аутор. Чинио је то само ако је идеја о теми потекла од њега и ако је реално руководио истраживањима. Јер, он је био елита, она права, која обично остаје у сенци.

Докторирала сам 28. јуна 1972. године и после тога остали смо у коректним односима, али више нисмо налазили теме за научну сарадњу. Осам година касније, на његов предлог, мени је поверен предмет Атомска спектрохемија, коју је предавао до одласка у пензију 1980. године. Из само њему знаних разлога, одбијао је свих година унапређење у више наставничко звање, и у пензију је отишао као ванредни професор.


Генерација 1967. године

Зашто смо студирали физичку хемију (и шта смо после радили са њом)

”Некима се чини да су моје песме све исте.
Схватам их потпуно.
Мени су на пример
оне Ајнштајнове формуле све исте.
Нисмо сви свему дорасли…”

Ђорђе Балашевић

Ово су сећања генерације физикохемичара уписане 1967. године. Углавном смо у пензији, а у доба короне баш имамо времена да размишљамо о свему, па и о томе зашто смо студирали физичку хемију. Без обзира на то што су нас професионални путеви одвели на различите стране (неки су остали у физичкој хемији, а неки успех и срећу потражили ван ње) остао је заједнички ентузијазам и приврженост физичкој хемији. Делом због бескрајних сати које смо заједно провели упаравајући до сува, жарећи до константне тежине, титрујући, вагајући итд., а делом што су нам студије физичке хемије у приличној мери одредиле поглед на свет. Овде ћемо, укратко изнети како и зашто се то десило и зашто смо по завршетку професионалне каријере ипак задовољни што смо студирали физичку хемију.

Прво, усмерени смо на научни поглед на свет што нам је помогло да се промишљено суочавамо с проблемима из свакодневног живота који често укључују доказе, логичке аргументе, квантитативно разматрање, неодређеност итд. У току студија стекли смо способност да размишљамо критички и независно и да се лако суочавамо и излазимо на крај с догматама, преварантима и проповедницима брзоплетих решења, чак и за најсложеније проблеме, данас за ковид и вакцинацију.

Наука је систематски подухват, уочавања појава, прикупљања и организације знања у облику проверљивих објашњења и предвиђања о свету око нас. То се постиже кроз научни метод који се састоји у објективном уочавању и приказивању природних појава на проверљив и најједноставнији начин. При томе, свака научна тврдња се непрекидно проверава и одбацује или потврђује или ограничава на домен у којем још увек важи. На пример, Њутнова механика без грешке описује механичке системе при малим брзинама али кад се приђе брзини светлости појаве могу ваљано да се опишу само Ајнштајновом теоријом релативности. Ајнштајнове формуле би могле да опишу и кретање споријих објеката, дакле при брзинама далеко мањим од брзине светлости, али нема потребе да се то ради када исто тако добра решења нуди једноставнија Њутнова механика. Дакле, наука и научни метод научио нас је да појаве тумачимо на најједноставнији начин, да нема догме и да је све подложно непрекидној провери. Све је прихватљиво док издржава проверу. На пример, до данас нема експеримента појаве у природи који противурече теорији релативности. Зато је прихватамо без остатка, док се једног дана новим сазнањима не достигну и њене границе.

Савремену физичку хемију утемељио је Ломоносов кроз ”Курс истинске физичке хемије” који је држао студентима у Ст. Петерсбургу 1752. године: ”Физичка хемија је наука која физичким експериментима објашњава узроке хемијских промена у сложеним системима.”  Слично би могло да се каже и данас: физичка хемија је наука која се бави применом физичких принципа и метода у испитивању и разумевању структуре и преображаја материје на молекулском и атомском нивоу. Таква комбинација знања дипломираним физикохемичарима отвара могућност за успешан рад у скоро свакој делатности, у науци, просвети, привреди…

Без обзира коју смо путању изабрали после студија, детаље смо заборавили (ко се данас сећа Коноваловљевог правила или Дебај-Хикелове теорије) али смо сви прихватили и користимо научну методу и критичко мишљење, било да тргујемо лековима, држимо предавања или нешто истражујемо. Дакле, физичку хемију смо студирали да нам све Ајнштајнове једначине не би биле исте, и још важније, да бисмо дорасли песмама које нам природа пева.

Више о

науци:
http://www.project2061.org/publications/sfaa/online/sfaatoc.htm

физичкој хемији:
https://en.wikipedia.org/wiki/Physical_chemistry

физикохемичарима:
https://www.acs.org/content/acs/en/careers/college-to-career/areas-of-chemistry/physical-chemistry.html

Генерација физикохемичара 1967. (и коју годину раније) на прослави ”80 година физичке хемије” у згради САНУ, децембра 1988.: 1. Милан Куњадић; 2. Миленко Ерцег; 3. Шћепан Миљанић; 4. Мирослав Соломун; 5. Зоран Стокић; 6. Бранислав Симоновић; 7. Мирјана Јоксимовић; 8. Ненад Јуранић; 9. Предраг Илић; 10. Миодраг Ивановић; 11. Владимир Марковић; 12. Анита Кобаш; 13. Анђела Синђелић; 14. Наташа Бибић; 15. Зорица Тодоровић; 16. Нада Станисављевић; 17. Драгица Антић; 18. Наташа Стифанић; 19. Миланка Перишић; 20. Љубинка Лазаревић; 21. Алекса Нешковић; 22. Елена Атанасова; 23. Остоја Торбица; 24. Драгана Милишић; 25. Љубинка Стојановић; 26. Вера Дондур; 27. Слободан Мацура.

Антић Љ. Драгица
Арнерић С. Предраг

Атанасова А. Елена

“Нико се не може бавити успешно балетом ако не зна законе механике”. Ту реченицу сам често слушала од мојих учитеља балета у балетској школи у Скопју, још од мог предшколског доба.

Како нисам знала шта је механика, као ни њене законе, превртала сам по књигама наше домаће библиотеке, која је била препуна свим врстама књига: од белетристике, филозофских, медицинских, фармацеутских књига, до стручних фармакогнозија, књига о биљкама и о екстрацији биљних уља, и још много тога. Наравно нашла сам и неке прастаре уџбенике физике који су ми помогли да разумем гравитацију, инерцију, трење, обртну брзину, угаону брзину, центар масе и све изразе који су моји наставници балета користили кад би објашњавали одређене покрете и позе у балету.

Тада сам мислила да ће ми балет бити животни позив.

У другом разреду гимназије ми је речено да се због мог здравственог стања не смем бавити балетом. Морала сам да одустанем од тог свог сна и да усмерим свој професионални интерес на нешто друго. Физика је била прва алтернатива. У то време сам преко лета доста времена проводила са својим ујаком, атомским физичарем, који је тада радио на развоју метода за коришћење радиокативних изотопа у медицинске дијагностичке сврхе. Атоми, атомска језгра, електронски омотачи, изотопи, стабилни и радиоактивни, радиоактивни низови распада, радиоактивне честице и зрачења, њихова детекција! То је било једно ново, за мене тада, фасцинирајуће поље, које је повећало мој ентузијазам за студије физике. Ујак ми је чак дао књигу Радиоахемија од Хајсинског, наравно на руском језику. Међутим, у нашим разговорима он је често напомињао да у ствари треба да се студира физичка хемија и да се стечено знање примени на биолошке проблеме.

Од њега сам сазнала да на Природно-математичком факултету Београдског универзитета постоји студијски одсек Физичка хемија, коју сам и уписала после матуре.

После завршених студија физичке хемије, магистрирала сам у области неуробиологије, а докторат сам радила у области биофизике.

Студирање физичке хемије и њених дисциплина опремило ме је веома пластичним знањем и разумевањем основних принципа интеракција између атома и молекула.

Захваљујући тим принципима било ми је лако да развијем хроматографске методе за скрининг разних урођених мана метаболозма код новорођенчади, као и методе за детекцију простагландина 2a у ризичним трудноћама. Без великих проблема бавила сам се проучавањем, фармакокинетиком и фармакодинамиком, рецептора на синаптичким мембранама нервних ћелија. Лако сам ушла у област молекуларне биологије. Била сам у стању да умножавам делове одређених гена. Да откријем нервно специфичан промотор за ген ацетилхолинестеразе који се активира у стресним стањима и ствара протеински производ с повећаном хидролитичком активношћу и да нађем практичну примену у дизајнирању и производњи лека за успоравање развоја Алцхајмерове болести. Да дизајнирам и рекомбинантно производим разне протеине, како правилно тако и неправилно савијених, у циљу проучавања њихове функције, или као универзалних протеин–носача у чијем саставу се налазе антигенски пептиди (разних патогена или мутираних делова протеина који су узроци разних канцера). Користила сам флуоресцентне протеине (као на пример зелени флуоресцентни протеин из медуза, ГФП) за детекцију разних процеса у ћелијама, користећи флуоресцентну и конфокалну микроскопију. Електронском микроскопијом сам сагледавала структуру комплекса лекова за канцер и антитела који ће помоћи да лекови стигну до одговарајућег оболелог ткива. Карактерисала сам матичне ћелије и одређивала њихов капацитет за самообнављање, диференцијације и употребљивости у терапеутске сврхе.

Студије физичке хемије су ме научиле како да учим, да схватим суштину проблема, да користим методе одређене осетљивости примерене за проучавану појаву, да користим више медотодлошких приступа у проучавању и откривању суштине појаве, да систематски и методично мењам параметре, да детаљно документујем методолошки приступ и добијене реузултате, да анализирам те резултате и синтетишем их у целину испитиване области.

Мој ујак је био у праву, принципи физичке хемије су применљиви у свим областима неорганског, органског или биолошког истраживања, како квалитативно тако и квантитативно. Што би наш професор Миленко Шушућ рекао: “Све у животу ти је, човече, чиста физичка хемија”.

Бибић М. Наташа
Дондур Т. Вера

Дошен И. Љиљана (Љиљана Дошен-Мићовић)

На моју одлуку да студирам физичку хемију пресудан утицај је имала Марија Кири. То сведочи о две ствари: о томе да смо у младости били романтични и о значају узора и модела у васпитању деце и омладине.  Касније, на факултету, професори су нам објаснили да је радиоактивност, истраживачки, углавном завршена прича, али су нам отворили видике ка другим интересантним областима. Сећам се да смо на факултету били по цео дан. Увек је било или предавања, или вежби или колоквијума, али није нам било тешко јер је то значило дружење и уживање у заједничком послу.

Касније, на последипломским студијама хемије у САД, била сам у прилици да проверим какве сам основе добила на основним студијама. Била сам обавезна да узмем курсеве из четири области хемије:  из органске, неорганске, физичке и аналитичке. Курсеве из физиче хемије, па и из аналитичке хемије сам савлада са изузетном лакоћом и осећањем да је моје знање у тим областима супериорно у односу на остале студенте. У области органске и неорганске хемије ситуација је била обрнута. Ипак и то сам успешно савладала уз додатни напор и научила да када су у питању природне науке никад није крај учењу, између осталог и због тога што се ствари брзо мењају.  То да се ствари у науци брзо мењају још боље сам видела у научној области којом сам тада почела да се бавим. Десило се да сам била на извору када је рачунарска хемија (computational chemistry) ступила на сцену. И прошла сам цео пут: од ношења тешких кутија са избушеним компјутерским картицама до компјутера који је тада запремао целу једну халу, до данашњих персоналних рачунара који вам, уз један клик и допадљиву компјутерску графику, све заврше много брже и потпуније. Касније сам наставила да се бавим развијањем метода рачунарске хемије и њиховом применом у органској хемији: од предвиђања тродимензионалне структуре флексибилних молекула до симулација међумолекулских интеракција и хемијских реакција или интеракција биолошки важних молекула у сегменту ћелијске мембране.

Све у свему студије физичке хемије су ми дале добру основу да следим своја интересовања у широком пољу природних наука.

Добрешковић Ж. Зоран
Ерцег Р. Миленко†
Галоња Д. Мирјана

Здравковић Н. Љубица (Љубица Костић)

Давне 1967. добила сам индекс 7/67 и постала студент физичке хемије, по мени најлепше природне науке. Сећам се дивних дана проведених на предавањима и вежбама из аналитичке хемије, електрохемије, радиохемије…У гимназији сам имала само физику и хемију, а на факултету велики број нових занимљивих предмета. Желела сам да се бавим истраживачким радом, али сам стицајем околности после дипломирања (1972) почела рад у школи само привремено и остала цео радни век. Заволела сам рад с децом и остварила дивне контакте.

Илић Ж. Предраг
Јеремић Д. Бисерка
Јосимовић М. Мирјана
Јуранић О. Ненад
Лазаревић A. Љубинка

Мацура И. Слободан

Моја опчињеност електромагнетним таласима и атомским језгром, настала је у детињству, тачније 1958. године кад сам из новина сазнао да је саграђен нуклеарни реактор у Винчи, кад ми је допала шака „Атомска енергија”, (С. Глестон, Београд 1958) са сликама атома и 1963. г. изложба на Београдском сајму „Атом на делу”. Истовремено сам био очаран и хемијом јер смо у тек отвореној основној школи („Исидора Секулић“ у Београду) имали нови кабинет и наставницу хемије пуну ентузијазма. Сваки ђак је имао прилику да сам од масти и натријум хидроксида прави сапун, или да умакањем усијане бакарне жице у маст или глицерин произведе акролеин, а етанол оксидује до алдехида. Тако сам се те исте 1963. године, уписао у Хемијско-технолошку техничку школу у Београду. Тамо сам се први пут сусрео с физичком хемијом и електрохемијом које су биле посебни предмети. Kад ми је некако допао шака Егертов уџбеник („Физичка хемија“) схватио сам да су сва моја интересовања заправо посебна поглавља физичке хемије: атоми и атомско језгро (нуклеарна и радиохемија), електромагнетни таласи (радиохемија и спектрохемија). Тек много година касније увидео сам да нуклеарна магнетна резонанција (НМР) обухвата и обједињује сва моја интересовања, атомско језгро, електромагнетно зрачење и (физичку) хемију.

Природно-математички факултет, групу за физичку хемију уписао сам 1967. дипломирао радом из електрохемије, 1972., а докторирао из НМР-а 1978. године. Затим сам две године провео на постдокторским студијама, а следећих десет повремено крстарећи по светским НМР лабораторијама. За то време сам на Одсеку за хемију и физичку хемију, који је распадом Природно-математичког факултета прерастао у Факултет за физичку хемију напредовао од асистента до ванредног професора.

Данас сам професор у Докторској школи за биомедицинске науке клинике Мејо у Рочестеру у Минесоти. Мислим да сам остварио свој дечачки сан: бавим се атомским језгром (нуклеарна) које у магнетном пољу (магнетна) обасјавам електромагнетним таласима (резонанција) и тако испитујем физичкохемијске особине биолошких система. И тако, физикохемичар, већ 50 година.

Миомановић Љ. Владимир
Милчевић З. Негосава†

Милишић-Ђорђевић Р. Драгана

Од проф. Деспића са Технолошког факултета сам сазнала чиме се бави физичка хемија и тако направила свој избор: волела хемију и физику, била успешна у математици. Основе су биле ту, пошто сам знала да многи одустају. Моји најлуђи снови су били да, ако се докажем, одем за САД, можда једног дана радим у НАСА, можда на пројекту заштитних премаза на екстремним температурама.

Герерација 1967. је била посебна не само по броју успешних дипломаца, већ и квалитету појединаца, амбицијама, радној дисциплини и другарству. Имали смо добре професоре, неке смо обожавали и били су нам животни узори, дивне асистенте/тице. Проводили смо целе дане на предавањима и вежбама, живели на јогурту и погачицама за ручак. Продавачица где смо куповали је, на другој години, промрмљала легендарну изјаву: „Мало једу, ал’ се лепо носе“. А ми смо тако често, годинама, имале рупе на чарапама после поподневних вежби из аналитичке хемије.

У професионалној каријери, најмање сам се бавила физичком хемијом, негде у мени је остала меланхолија неоствареног сна. Ушла сам у корпоративни свет, обављала различите функције, али при свакој промени врсте посла, а било их је пуно различитих, чињеница да сам дипломирала физичку хемију је изазивала поштовање, елиминисала уобичајена ограничења полности, година, земље порекла, питање „да ли могу да прихватим изазове новог посла“. Сва нова знања, специјализације, обуке и вештине су биле лако штиво када научите да видите суштину, када знате да дефинишете проблем и дисциплиновано одрадите процес. 

Постоји чаролија у спознаји света који нас окружује, да би је разумели верујем, још увек, да морамо познавати физичке законе за оно што видимо и како шта функционише и хемију за онај скривени део и како шта настаје, схватити процесе и узрочно-последичне односе, изабрати здраву логику као животни критеријум, развити слободно размишљање и алтернативна решења као животну филоофију.

Миљанић С. Шћепан
Муњас Д. Софија
Николић М. Предраг
Перишић З. Миланка
Петровић С. Марјан
Реновчевић М. Миланка

Симоновић Р. Бранислав

Моје интересовање за хемију и физику, па и за физичку хемију, није потекло од професора у гимназији, како то обично бива. Иако сам завршио добру гимназију и добио солидно образовање, имао сам слабе професоре из физике и хемије, од којих је мало шта могло да се научи. Због тога је моје интересовање било усмерено ка историји, литератури и филозофији с логиком. Професори из наведених предмета умели су тако добро да испричају оно што је била тема предавања, па су пажњу нас ученика успевали да задрже свих 45 минута. Будући да сам у кући имао огромну очеву библиотеку, налазио сам предратне уџбенике из тих предмета, те сам из старих уџбеника успевао да своја знања проширим и изнад онога што је био средњошколски програм. Наравно, уз све те старе уџбенике у очевој библиотеци било је и много лепе литературе, домаће и стране, те сам успео да исчитам сву класичну литературу, а не само ону обавезну школску лектиру. А физику и хемију отаљавао сам, тек да задовољим школске обавезе. Све док у очевој библиотеци нисам нашао предратне уџбенике хемије и физике, а неке штампане чак и пре 1900. године. Тако сам почео да схватам да је реч о веома занимљивим наукама у којима се објашњавају и многе појаве из свакодневног живота. У тим старијим књигама било је све објашњено једноставним и разумљивим језиком, па је било много лакше да се много тога разуме и научи. Гимназијски уџбеници служили су ми, углавном, да видим које лекције су у програму, а практично сва знања стицао сам из оних старијих уџбеника. Из филозофије у то време није било уџбеника, па сам њу учио из бројних филозофских књига које сам имао у библиотеци. Исто је било и с логиком коју сам учио из књиге Бране Петронијевића. Ово искуство користило ми је и касније на факултету јер из многих предмета нисмо имали уџбенике, па смо морали да се довијамо на различите начине.

Моје прво занимање за оно што ће касније да ми буде физичка хемија почело је кад сам читао неке текстове о Винчи. Институт за нуклеарне науке био ми је привлачан на основу онога што сам прочитао. Због тога сам за матурски рад узео тему о радиоактивности. Већ тада сам одлучио да ћу да студирам атомистику. Требало је још да нађем факултет на којем се изучава атомистика. Распитивао сам се и сазнао да је то физичка хемија на Природмо-математичком факултету. Тако сам решио да упишем физичку хемију. У случају да то не успем, решио сам да упишем филозофију. Читајући филозофску литературу, схватио сам да је физика најближа филозофији. И да су многи филозофи били и физичари. Од Аристотела, преко Лајбница, Декарта, па до Маха и Хајзенберга, те да су се многи физичари бавили и филозофијом. Али, уписао сам физичку хемију без проблема, те ја моја резервна варијанта отпала. У нашој генерацији било је уписано 120 студената, што физичка хемија никад више није постигла, а посебно не последњих петнаестак година.

На факултету смо имали добре професоре, осим неколико изузетака, па смо могли доста тога да научимо већ и на предавањима. Наравно, било је и изузетака. Тако смо цели семестар, на предавањима из спектрохемије, слушали Ламбер-Беров закон и цела спектрохемија нам се свела на Ламбер-Беров закон. А за све остало морали смо сами да налазимо литературу јер није било уџбеника. Проблем је био у томе што професор спектрохемије није признавао ниједан уџбеник спектрохемије, а сам није написао уџбеник. Дакле, за спектрохемију смо морали да будемо „самоуци“.

У вредност факултета који сам студирао и у знања која сам стекао на њему, имао сам прилике да се уверим на стручној студентској пракси у Француској, после треће године студија. Радио сам различите физичкохемијске анализе у лабораторији рафинерије једне од најмоћнијих светских компанија за прераду нафте. Било је ту још десетак студената, углавном хемије и технологије, из Француске и још неких европских земаља. Кад год би шеф Лабораторије давао задатке шта треба да се ради од анализа, једини сам ја знао како се то ради, па сам то своје знање преносио на остале студенте. Иако такве анализе нисмо радили на студијама јер није ни било такве опреме, теоријске основе свих тих метода смо добро изучили, па ми није било тешко да брзо савладам рад на неком од најновијих уређаја и да урадим тражене анализе.

Дипломски рад сам урадио у Винчи у Лабораторији за радиохемију, код професора Ивана Драганића, светски признатог радиохемичара. Имао сам понуду да тамо наставим да радим постдипломске студије. Али, професор Шушић је позвао нас тројицу тек дипломираних физикохемичара да код њега радимо постдипломске студије. Тако сам почео да се бавим електрохемијом, па сам био и асистент на електрохемији, код професора Шушића. Шест година рада с професором Шушићем много ми је значило јер сам од њега научио много ствари. Пре свега у приступу решавању неког проблема, у коришћењу знања из различитих области физичке хемије, као и о употреби стеченог знања за решавање практичних проблема, а не само за стицање знања ради  прављења публикација. Можда због тога, мој даљи рад одвијао се у Институту за општу и физичку хемију. Мој први рад код професора Шушића, поред израде магистарске тезе, био је везан за развој нове технологије за производњу тантал кондензатора с чврстим електролитом. Кроз тај рад успео сам да спојим основна и примењена истраживања. Испитивања услова и механизма формирања оксидног филма на танталу искористио сам за магистарску тезу, а уједно добијени оскидни филм користио сам за добијање тантал кондензатора. Резултат тог мог рада био је одбрањен магистарски рад, а уједно и патент за производњу тантал кондензатора с чврстим електролитом.

Рад у институту за мене је представљао право задовољство. Најпре, што се ради увек нешто ново, другачије. Друго, што се различита стечена знања током студија и каснијег усавршавања могу да искористе за решавање многих проблема. Треће, што се таквим радом може да дође до нових и корисних открића која могу да нађу примену. Од самог почетка рада у институту имао сам на уму још ону Аристотелову да се нађу „чињенице које подржавају општу теорију и чине је употребљивом за развој праксе“. Дакле, увек треба да се траже чињенице које ће да подрже неку теорију, али на томе не треба да се стане. Ту потврђену теорију треба искористити у пракси. Иначе, чему наука, ако се само стварају и гомилају теорије? Зашто се уопште ради наука? Да би се накупила нова знања. А ако се та знања даље не искористе, онда није било никаквог смисла скупљати нова знања. Да не буде као у оној Арсеновој песми „ја пјевам тек да ми прође време“. Ајнштајн је рекао: „Теорија је кад се све зна, а ништа не функционише. Пракса је кад све функционише, а нико не зна зашто.“ Треба да се искористи теорија, у којој се све зна, да би нешто у пракси функционисало, а још и да се зна, уз познавање теорије, зашто то функционише. А физичка хемија пружа баш такве могућности јер знања стечена на студијама и при каснијим усавршавањима, уз добре менторе, могу да се искористе за решавање бројних проблема у различитим индустријама и у другим областима значајним за живот.

Шта смо све у Институт радили као физикохемичари, тешко је и да набројим. Ево само неколико примера из којих може да се види шта све физичка хемија може да уради и које проблеме да реши. Да ли су свеће у цркви Светог архангела Гаврила у Београду израђене од чистог пчелињег воска, како су плаћене или од смеше парафина и воска? Одређивање присуства азбеста на турбини генератора у термоелектрани. Решавање еколошких проблема насталих радом термоелктране. Одређивање чистоће лекова. Одређивање полиморфних облика лекова (тзв. генерички лекови праве се тако што се избегава плаћање патента јер се лек прави с полиморфним обликом лековите супстанције који није заштићен патентом). Одређивање активности воде у ајвару за извоз. Уклањање арсена, хуминских материја, гвожђа и мангана из воде за пиће. Уклањање минералних уља, бензена, толуена и ксилена из отпадних вода рафинерије. Одређивање садржаја РАН-ова (полицикличних ароматичних угљоводоника у земљишту и у води (као могућих узрочника) у подручјима с Балканском енденском нефропатијом (БЕН). Добијање хуминске и фулвинске киселине из отпадног лигнита. Одређивање квалитета детреџената, шампона, средстава за чишћење и козметичких препарата. Одређивање биоразградљивости детерџената, пластичних кеса, производа од сламе. Одређивање врсте нерђајућег челика за прехрамбену индустрију. Упоредна анализа метка извађеног из убијеног и неиспаљеног метка из пиштоља. И да не набрајам више. Из овога већ може да се види да готово да нема области у којој физичка хемија не може да се користи. Од енергетике и рударства, решавања еколошких проблема, преко металске и хемијске индустрије, до пољопривреде, прехрамбене индустрије, фармације, козметике и медицине, укључујући и судство.

Једном речи, ето све то јесте физичка хемија.

Соломун П. Мирослав
Станисављевић М. Нада†
Стифанић Н. Наташа
Стојановић В. Љубинка†
Стокић Ж. Зоран

Тодоровић Д. Зорица (Зорица Јуранић)

Као ученици средње школе, ради припрема за Републичко такмичење из хемије, разредна професорка Милосава Бадњар ми је препоручила књигу с поглављем “Атомистика”- Глестона. Било ми је интересантно да је читам и кад сам разредну питала на ком се факултету учи о атомима и о радијацији казала је: “На Природно-математичком факултету, на Физичкој хемији“.

На факултету је било занимљиво; посебно сам волела вежбе из аналитичке хемије у којима се развија боја и спонтано сам се уз узвик одушевљења радовала (а уз „грозно“ негодовање суседних колега које сам прекидала у послу). Доста новина смо учили и из радијационе хемије из које нам је асистент била др Тања Ћеранић и било нам је незамисливо да нешто не знамо на колоквијумима која је она држала.

Око мене су биле веома талентоване колеге, па да би их сустизала у полагању испита (поготово своју најбољу пријатељицу Мирјану Галоњу, Гагу) и ја сам морала много да учим.  Иначе сви смо проводили по цео дан на факултету; учећи било на предавањима или на вежбама, а све је било пропраћено шалом и смехом, тако да не могу да кажем да смо „мукотрпно“ радили.

Начин размишљања добијен на студијама физичке хемије о интеракцијама међу честицама у микро-свету ми је створио основу за даља учења о интеракцијама при расту кристала, али и у макро-системима у областима експерименталне онкологије и касније имунологије. У Институту за онкологију и радиологију Србије сваког петка током низа година, одржавала су се предавања. Једна од последица овако интензивног, континуираног образовања била је то да смо, наша колегиница Драгица Николић-Вукосављевић, а и ја успешно прошле међународну рецензију пројеката из медицине у два пројектна периода, и да смо биле добиле шансу да као руководиоци организујемо истраживања на решавању загонетки које смо ми виделе као изазов у медицини.

Иако су остварена бројна истраживања из експерименталне онкологије најважнији радови су ми из области: исхрана и имунологија, где сам са својим сарадницима показала да у низу здравствених поремећаја, тегоба, па чак и неких хематолошких малигнитета, некада постоји индивидуална повезаност са имунореактивношћу на различите протеине из свакодневне исхране. Тиме сам  подржала размишљање о примени рестриктивне  исхране оболелих (дијете без специфичнох имуногена) који се као терапија годинама препоручује, на пример, оболелима од целијакије.

Тако, ето: из жеље да се бавим радијационом хемијом уписала сам физичку хемију, али се никада нисам бавила истраживањима у тој дисциплини. Међутим, завршивши физичку хемију добила сам основу у образовању, и веома посредно, шансу за рад на решавању загонетки у медицини.

Торбица Б. Остоја†
Тошић В. Анастасија

Генерација физикохемичара 1967.

С лева на десно: Б. Симоновић, С. Мацура, В. Дондур, Љ. Дошен-Мићовић, Ш. Миљанић, 2012.

С. Мацура, М. Соломун, П. Николић, Н. Милчевић, М. Јоксимовић, П. Арнерић, Е. Атанасова, Љ. Здравковић, Б. Симоновић, Н. Бибић, З. Тодоровић. Седе: Д. Антић, Ш. Миљанић, 2017.

Стоје: Ш. Миљанић, Љ. Здравковић, Д. Антић, З. Тодоровић, Н. Милчевић и Н. Бибић; Седе: М. Драгана, П. Николић, М. Јосимовић, С. Мацура и Љ. Дошен.


Чедомир Раденовић

Моје виђење, активности и скроман допринос у раду и развоју Факултета за физичку хемију у времену 1961- 2021.

У Савету Природно математичког факултета 1978. године, постојало је актуелно питање реорганизације Природно математичког факултета у Београду. То је било време после мојих четворогодишњих докторских студија на Ломоносовом Универзитету у Москви, где сам имао прилике да обиђем 5-6 Универзитетских центара СССР-а, односно да остварим више сусрета са истраживачима из западних земаља Европе, Америке, Канаде и др. Том приликом сам стекао сазнање о савременом концепту развоја физике, хемије и физичке хемије. Ја сам већ тада здушно заступао гледиште да Физичка хемија код нас у Београду треба да се осамостали од утицаја хемије и физике, те да се развија самостално како и одговара савременом научно-технолошком прогресу у времену које долази. Ова и оваква моја дискусија на Савету ПМФ била је поздрављена од стране већег броја делова ПМФ. Касније, као што се зна, тако моје гледиште је и остварено.

Следеће моје чланство у трајању од једног мандата било је у Савету одсека за Хемијске и Физичко-хемијске науке. Ова организациона целина није дуго трајала и углавном се активност односила на осамостаљивање Физичке хемије и њено организовање у Факултет за физичку хемију. Моја укупна активност била је на то усмерена.

Наредна моја активност била је три мандатска периода у Управном одбору Факултета за физичку хемију. Наиме, у првом и трећем мандатном периоду био сам члан Управног одбора, а у другом сам био Председник Управног одбора Факултета за физичку хемију. То је било у временским периодима када су декани били: проф. Анкица Јовановић, проф. Вера Дондур, проф. Славко Ментус и проф. Шћепан Миљанић.

У свим мандатним периодима настојао сам да подржавам пре свега научно-истразивачки рад на факултету, као и ефикаснији експериментални рад са студентима. Тематика Факултета за физичку хемију није била довољно развијена у погледу сарадње са привредом. Ја сам настојао да то поправим и делимично сам успео када је формиран Институт за општу и физичку хемију, који је био продужена рука факултета. Поред тога, трудио сам се да углед Факултета за физичку хемију буде што је могуће већи, поготово што је то било време бројних искушења. Одбио сам покушај неких службених лица да се баве пословањем факултета, на начин што сам сам приступио провери неких питања и дошао до закључка да је све рађено како треба и по закону.

Две рецензије о раду Факултета за физичку хемију по решењу Министарства

Ја сам у току више деценија био доста ангажован у Институту за кукуруз. Исто тако, био сам више година ангажован у Удружењу свих самосталних научних института Србије у својству члана и председника Управног одбора. Извршавајући бројне послове организационог, а нарочито научно развојног карактера, често сам био именован или биран за члана више комисија различитог садржаја у Министарству за просвету, науку и технолошки развој, како Југославије, тако и Србије. Најчешће то су биле комисије за планирање и израду научних програма, за стручно усавршавање младог кадра у иностранству, за инвестиционо одржавање и опремање лабораторија са савременом опремом, за финансирање научних часописа и томе сл.

Пошто сам се врло често декларисао као физикохемичар на раду у биотехничким установама, то сам јавно са тих позиција подстицао пројекте Факултета за физичку хемију, залагао се за опремање са савременом техником за научни рад, за стручно усавршавање, за учешће у научним скуповима и томе сл.

Највероватније, из таквог мојег ангажовања, Министарство за просвету, науку и технолошки развој, у два наврата, решењима ме је именовало за рецезента, да оценим укупне активности Факултета за физичку хемију. То је било, први пут за период 1993/94. и други пут за период 1996/97. године. Исто тако, то је било време када је Факултет за физичку хемију био завршио и то позитивно са свим организационим променама, када је самостално требало да покаже сву своју снагу. Сада, када се сетим тога времена, намеће ми се оцена о залагању, ентузијазму који се испољавао код свих чланова колектива. Могу са дивљењем да изјавим да их је било много који заслужују велико признање и захвалност за јединство и узорно ангажовање свих прoфeсора, да се не само одвоји, него и успешно организује и ефикасно ради на свим пословима и радним задацима.

Од мене је тражено да ја нарочито оценим ниво научног рада наставно-научног кадра и ја сам био веома задовољан што о њему могу да говорим са највећим оценама. Такође сам похвалио професионално ангажовање асистената и професора са студентима, нарочито истичући заједничку обуку и вршење сложених експеримената, што је и раније било препознатљиво за Физичку хемију.

У рецезентском извештају ја сам посебно истакао да је у колективу запослених радника владало неподељено јединство и решеност да се Физичка хемија издвоји од зависности и утицаја од стране хемије и физике и да се организује као самостални сектор, односно као Факултет за физичку хемију. Нарочио је било видљиво код наставно-научног дела колектива. Њихово залагање, упорност и жеља била су видљиви у сваком тренутку. Та борба је доста дуго трајала. Део колектива наставно-научног особља заслужује дивљење, поштовање и захвалност на јединству, настојању, упорности и решености да дођу до решења, чији је циљ био да се Физичка хемија организује као факултет. Коначно, 1992. године остварен је постављени циљ, формиран је Факултет за физичку хемију. Овом приликом избегао сам да посебно истакнем оне који су се највише истакли иако о томе имам готово поуздано мишљење.

Чином организовања Физичке хемије у Факултет за физичку хемију, снажно је мотивисао све запослене чланове колектива, а посебно је подстакао наставно-научни део колектива. То се могло уочити готово на сваком послу колектива, а посебно на унапређењу стручно научног рада, јер је дошло до повећаног броја научних пројеката, појавиле су се нове области истраживања. Дошло је до велике кампање у писању уџбеника о свим научним дисциплинама које се предају студентима. Такође је дошло до савременог приступа у експерименталном раду са студентима, увођени су нови курсеви са новим експерименталним садржајима. Поред предавања редовне наставе по главним предметима Физичке хемије, дошло је до формирања краћих курсева по избору који су по тематици били нови и са интердисциплинарним карактером што је привукло велики број заинтерсованих студената.

То би било оно главно што је изнето у виду мојег извештаја по рецензијама које је Министарство за просвету, науку и технолошки развој од мене тражило. Наравно, мој извештај је у целости самосталан, али, не кријем, да сам ја имао више од 10 разговора са колегама професорима са Физичке хемије,са жељом да моја оцена буде што је могуће објективнија и целовитија. По правилу, ја сам копију својих извештаја остављао у архиви Факултета за физичку хемију уз напомену да сам са извештајима увек упознавао актуелног декана Факултета за физичку хемију.

Предмет и садржај изборних предмета које сам држао почев од 1972. године до пензионисања 2002. године

Мој циљ био је да на Факултету за физичку хемију дође до постепеног преусмеравња према биолошким, биотехничким и биомедицинским наукама, незапостављајући, при том, актуелну научну тематику из класичне физичке хемије. Остваривање овога циља вршио сам преко организовања предавања у оквиру изборних предмета. Садржај изборних предмета обухватао је детаљно излагање о методама истраживања, о његовој инструменталној техници и уз повремено држање семинара. Изборни предмети су јавно организовани уз дискусију, коментаре и питања слушалаца. За свако држање изборног предмета позивани су и професори којима је садржај излагања био довољно познат.

Попис изборних предмета даје се хронолошки према времену њиховог одржавања:

1. Биолектричне појаве биљних система (ћелијске мембране, ћелијске фазе, ћелије Nitelle и ткиво корена)

  • Слушаоци су били студенти старијих година Физичке хемије, Физике, Хемије, Биологије, а доста често Биотехничких и Биомедицинских факултета.
  • Место одржавања предавања било је: слушаонице Факултета за физичку хемију, слушаонице Центра за мултидисципилнарне студије, а понекада Лабораторија за биофизику Института за кукуруз “Земун Поље”.
  • Место за вршење експеримената било је Лабораторија за биофизику Института за кукуруз “Земун Поље”.
  • Проф. Миленко Шушић подржавао је предавања на овом изборном предмету и често присуствовао.
  • Активности по овом изборном предмету започете су 1972. године и трајале су до 1980. године.

2. Јонселективне микроелектроде (теорија, технологија израде и мерења активности јона)

  • Слушаоци су најчешће били студенти Физичке хемије, Хемије и Технологије.
  • Место одржавања предавања било је: слушаонице Факултета за физичку хемију, слушаонице Центра за мултидисципилнарне студије, а понекада Лабораторија за биофизику Института за кукуруз “Земун Поље”.
  • Место за вршење експеримената била је Лабораторија за биофизику Института за кукуруз “Земун Поље”.
  • Проф. Драган Веселиновић подржавао је предавања на овом изборном предмету и често присуствовао активним учешћем у дискусији.
  • Активности по овом изборном предмету започете су 1976. године и трајале су до 1984. године.

3. Биофизика биолуминисцентних појава на биљном ткиву (лист, корен и зрно)

Предавање по овом Изборном предмету вршено је у виду три целине:

а) Биофизичке основе закаснеле флуоресценције хлорофила листа

б) Биофизичке основе ултраслабог светљења ткива

в) Биофизика фотосинтезе

  • Слушаоци су били студенти старијих година Физичке хемије, Физике, Хемије, Билогије и Биотехничких факултета.
  • Место одржавања предавања било је: слушаонице Факултета за физичку хемију, слушаонице Центра за мултидисципилнарне студије и врло често Лабораторија за биофизику Института за кукуруз “Земун Поље”.
  • Место за вршење експеримената била је Лабораторија за биофизику Института за кукуруз “Земун Поље”.
  • Проф. Милорад Јеремић редовно и активно је учествовао у предавањима и дискусији овог изборног предмета. У мањем обиму учествовала је и проф. Вукица Радак (ултраслабо светљење).
  • Активности по овом изборном предмету започете су 1972. године и трајале су до 2002. године.

4. Термална анализа мембранског транспорта (термална анализа липида и термална анализа мембранских структура) вршено је у сарадњи са студијском групом проф. Душана Вучелића

  • Слушаоци су били студенти старијих година Физичке хемије, Физике, Хемије и Молекуларне биологије.
  • Место одржавања предавања било је: слушаонице Факултета за физичку хемију, слушаонице Центра за мултидисципилнарне студије, а врло често и Библиотека Института за општу и физичку хемију.
  • Проф. Душан Вучелућ редовно и активно је учествовао у предавањима и дискусији овог изборног предмета.
  • Активности по овом изборном предмету започете су 1988. године и трајале су до 1996. године.

5. Неравнотежна стања и осцилаторни процеси

а) Осциловања индукционих процеса при успостављању закаснеле флуоресценције хлорофила на тилакоидној мембрани

б) Осциловање термалних процеса приликом успостављања закаснеле флуоресценције хлорофила на тилакоидној момбрани под утицајем температуре

в) Механизми осцилаторног транспорта једновалентних јона кроз побуђену ћелијску мембрану и биљно ткиво

  • Слушаоци су били студенти старијих година Физичке хемије, Физике, Хемије и Молекуларне биологије.
  • Место одржавања предавања било је: слушаонице Факултета за физичку хемију, слушаонице Центра за мултидисципилнарне студије, а врло често и Библиотека Института за општу и физичку хемију и у неким случајевима Лабораторија за биофизику Института за кукуруз “Земун Поље”.
  • Проф. Љиљана Колар Анић и проф. Слободан Анић редовно и активно су учествовали у предавањима и дискусији овог изборног предмета. Исто тако, држали смо семинаре и једнодневне скупове по неким од наведених питања актуелних за вршење експеримената и теорију.
  • Активности по овом изборном предмету започете су 1985. године и трајале су до 2002. године.

6. Самостално сам држао наставу по следећим изборним предметима:

а) Биофизика мембрана

б) Биофизика транспортних процеса кроз побуђену ћелијску мембрану

в) Еколошка биофизика биљака

  • Слушаоци су били студенти старијих година Физичке хемије, Физике, Хемије и Молекуларне биологије.
  • Место одржавања предавања било је: слушаонице Факултета за физичку хемију, слушаонице Центра за мултидисципилнарне студије, а врло често и Лабораторија за биофизику Института за кукуруз “Земун Поље”.
  • У настави су ми помагали моји научни, стручни и технички сарадници Лабораторије за биофизику Института за кукуруз “Земун Поље”.
  • Активности по овим изборним предметима започети су 1972. године и трајале су до 2002. године.

Опште напомене које су омогућавале успешно обављање наставе по изборним предметима односе се на следеће активности:

  • Било је обезбеђено: лабораторијски простор и савремена опрема (мерни иструменти, оптички инструменти (манипулатори, микроскопи), микро-електродна техника, објекат испитивања до Фарадејевог кавеза). Ово је омогућавало да учесници наставе изборног предмета могу да се укључе у вршење експеримената. Многи од слушалаца радо су се пријављивали за израду својих радова (дипломски радови, специјалистички радови, магистарски радови и докторске дисертације). Врло често имали смо више слушалаца који желе него што ми можемо технолошки да им обезбедимо да квалитетно раде. Овај пример лабораторијских услова дат је за биоелектрична мерења.
  • Комплетни лабораторијски услови са савременом опремом били су обезбеђени и за изборне предмете који се односе на изучавање биолуминисцентних појава, транспортних  и осцилаторних процеса.
  • За све наведене изборне предмете имали смо објављене научне монографије и свакако већи број научних радова по наведеним актуелним истраживачким питањима.

Активности које доприносе бржем и укупном развоју Физичке хемије

  1. Активности у оснивању Друштва физикохемичара Србије. Опредељење за оснивањем Друштва физикохемичара Србије учврстило се при бројним активностима за формирање Факултета за физичку хемију. Моје активности су се утопиле у бројне акције свих физикохемичара. Био сам члан Иницијативног одбора, под редним бројем 13 (видети публикацију „15. година Друштва физикохемичара Србије 1989 – 2004.“ од проф. Анкице Јовановић). За мене је било неочекивано када ме је Управа Физичке хемије позвала да председавам Оснивачкој скупштини делегата физикохемичара Србије (свечана сала САНУ). Тај позив нисам могао да одбијем. Шта више, била ми је част, у сарадњи са истакнутим члановима, физикохемичарима, руководим Оснивачком скупштином Друштва физикохемичара Србије. Све активност на заседању протекле су у радној атмосфери и достојанствено. Тако је настало Друштво физикохемичара Србије, 9. јуна 1989. године. Његово оснивање је обележено, по националним обичајима, скромним коктелом у салама САНУ.
  2. Активности у организовању више циклуса предавања на Коларчевом универзитету под покровитељством, како Друштва Физикохемичара Србије, тако и Друштва за Биофизику Југославије и Србије. Наша предавања на Коларчевом универзитету постала су популарна и тражена од научне јавности и студената.
  3. Активности о одржавању више циклуса предавања на Радио Београду, програму 202, по изабраним деловима физичке хемије и биофизике, чија истраживања доприносе унапређењу производње и квалитету производа неопходних за исхрану људи и домаћих животиња. У то време ја сам увелико држао предавања из Физичке хемије студентима Хемијске технологије и Фармације. Интензивно сам се бавио анализом свих поглавља физичке хемије. Покушао сам да предвидим научне правце и њихов развој у будућности. Посебно сам анализирао делове програма који имају додирне тачке са тематиком којом се ја бавим. О таквим деловима програма, ја сам одржао, а често и организовао, велики број предавања на Радио Београду, програму 202.
  4. Активности у организовању и руковођењу позваних и признатих научних радника из природних и техничких наука у раду Семинара, под називом „Идеје у научном раду и њихово усмеравање по приоритету и потреби савременог друштва“. Мени је лично Радио Београд, програм 202, поверио да организујем и руководим дискусијом позванх стручњака (3-5) из више научних средина. Овај Семинар одржаван је 4 пута годишње и трајао је пуних десет година (1983-1993). Ја сам, на функцији Директора за науку Института за кукуруз „Земун Поље“, успоставио раширену сарадњу са свим средствима информисања, посебно са Радио и Телевизијом Београд. Веровао сам да су предавања уживо много ефективнија, па сам тражио форме и приступ како бих ту своју идеју на најбољи начин пласирао. Семинар о идејама о научном раду  био је успешан и потврдио је оправданост његовог организовања.
  5. Активности у међународној научној сарадњи из физичке хемије живих система. Влада Југославије потписала је одређен уговор о сарадњи са земљама СЕВ-а. Мене и Биофизичку лабораторију Института за кукуруз „Земун Поље“ је именовала за опуномоћеног и овлашћеног представника за ту сарадњу. Из Југославије је учествовало око 20 установа у којима се Физичка хемија живих система реализује. Ова сарадња, са бројним и еминентним научним институтима и универзитетима из земаља СЕВ-а, била је веома корисна за унапређење развоја научног рада из физичке хемије живих система и биофизике у целини. У Србији проф. Душан Вучелић са својим Институтом за општу и физичку хемију је остварио евидентно лепе резултате из ове сарадње. Таквих примера о позитивној сарадњи било је и за 3-4 друге установе из Југославије.
  6. Да ли сте знали? Када су се, по први пут, за временски период 1960-2021. године, физикохемичари одметнули од своје науке и укључили у изучавање других природних наука (биологија, медицина, агрономија)?

    Ко су од физикохемичара ти одметници? По мојем поузданом сазнању, као савременику тога времена и по личном познанству, то су били: др Ана Савић, др Мирјана Плесничар и ја (Чедомир Раденовић). Ана је, негде 1961-1962. године, почела да ради у области молекуларне биологије (студијска група професора Душана Каназира и његових сарадника на Биолошком факултету у Београду), Мирјана је почела да ради у ИНЕП- у Земун, у студијској групи проф. Јовановића 1960/1961. године, са усмерењем за биоенергетски баланс у живим системима. Чедомир Раденовић је почео да ради у Институту за кукуруз „Земун Поље” у јесен 1962. године и посветио се изучавању живих система биљака.

    Научни допринос сва три физикохемичара, о којима је овде реч, може се наћи на интернету, а њихов пример развојног пута може бити поучан за генерације физикохемичара које долазе.

  7. Две напомене.

    Прва, био сам биран за рад у Комисији за јавна признања Награде и Одликовања, у неколико мандатских периода, у својству председника и члана. Рад у овој Комисији увек ме је чинио задовољним и поносним пошто су ме кандидати ставом и погледом подсећали на лепе тренутке моје младости.

    Друга, могла би се односити на моје колеге професоре Милорада Јеремића и Душана Вучелића. Са њима сам, у више прилика, путовао у бројне земље, учествујући на Међународним научним скуповима, али и боравећи са намером да упознамо нове методске приступе и технологије које су биле интересантне за изучавање физичке хемије живих система, биофизике и наравно биофизичке хемије. На тим путовањима поред научног интереса било је и више згода и незгода од којих ћу се овом приликом уздржати.


Надежда Петрановић

Сећање на Слободанку Вељковић

Мој први сусрет са професорком Слободанком Вељковић датира из времена када сам ја, непосредно по завршетку студија Физичке хемије (1959), примљена за асистента на Катедру за физичку хемију, а др Слободанка Вељковић долази на место доцента, из Института за нуклеарне науке – Винча као матичне установе. У то време сви наши наставници и асистенти радили су научна истраживања у Винчи јер на факултету није било услова за експериментални рад.

Професорка Вељковић долази заједно у групи младих доктора наука (Миленко Шушић, Иван Гал) у време када после ратног периода настаје нагли развој Физичке хемије у нашој средини, што има за последицу и реорганизацију наставе на тадашњој Катедри за физичку хемију. Програм наставе се проширује и из предмета Општи курс физичке хемије, који је држао проф. Павле Савић, издвајају се појединачни предмети самосталних физичкохемијских дисциплина – хемијска кинетика, електрохемија, термохемија, радиохемија, које преузимају млађи наставници, доценти. Слободанка Вељковић преузима и формира програм Хемијске кинетике. У почетку то су само предавања без експерименталних вежби, а касније се уводе практикуми са вежбама које воде асистенти.

Мој контакт са професорком Вељковић одвијао се кроз наставни рад, рад са студентима на вежбама и колоквијумима. Рад на практикуму је био у потпуној компетенцији асистента и ако би се и јавио неки проблем све се решавало на линији асистент-студент.

Од доласка на Катедру физичке хемије, иако дипломирани хемичар (1950.), њена оријентација је физичка хемија, потпуно је ангажована и у истраживањима и у развоју и формирању научног подмлатка, као и у проширењу наставних програма физичке хемије. Када 1969/71 године долази до реорганизације Природно – математичког Факултета и формирања нових организационих јединица, Слободанка Вељковић активно учествује у процесу прерастања Катедре за физичку хемију, као наставне јединице, у наставно-научну институцију – Институт за физичку хемију. У периоду 1973/75 она је на месту Управника Института за физичку хемију, који сад има пет катедара, и много ради на проширењу и осавремењивању наставних програма. Између осталог залаже се за формирање општег и теоријског смера у оквиру основних студија физичке хемије. Професорка Вељковић је била врло одговорна и захтевна особа, одлучна у ставовима, суздржана у контактима. У раду са студентима и сарадницима трудила се да извуче максимум уз пуно стрпљења.

Моја сећања обухватају дуг период од пуне три деценије, од асистента приправника, асистента сарадника до односа колега на истом путу, путу од Катедре за физичку хемију преко Института за физичку хемију до Факултета за физичку хемију. У том „сумирању сећања“ постоји више фаза у сагледавању личности па је разумљива разлика и промене које временом уочавамо и на себи и на другима. За мене као почетника било је од посебног значаја сазнање да ћу бити асистент код професора, доктора Оксфордског универзитета. Већ то је било довољно да вас држи на дистанци, а онда и њена природа једне крајње повучене особе, окренуте себи, условљавали су сву тежину успостављања контакта. Оно што је од самог почетка било евидентно и врло јако наглашено то је била њена посвећеност раду, научном раду. Имао се утисак да за њу не постоји ништа друго осим науке или је бар у редоследу приоритета на врло високој позицији.

Међутим, сећам се и једног догађаја из тог времена који открива једну тада нама сасвим непознату професорку Вељковић- Цацу, како је она тражила да је ословљавамо. Било је то у јесен 1964. године када је авион Иљушин Ил-18 са руским генералима, који су учествовали у ослобађању Београда и који су долазили на прославу годишњице ослобођења, због густе магле ударио у падине Авале и када је погинуло свих 33 путника. Тог дана у поподневним часовима Цаца је отишла и положила цвеће на место удеса. Дефинитивно у контактима који дуго трају сретнемо и упознамо више личности исте особе.


Извор: Чланак о Слободанки (Цаци) Вељковић, Едиција “Живот и дело српских научника”, едитор академик Владан Ђорђевић, 19. књига, САНУ, у припреми.


Слободан Ристић

Живот и рад Милоја М. Стојиљковића 1873-1962

Милоје М. Стојиљковић, физикохемичар, Београд 1873 – Београд 1962. Завршио Велику школу у Београду. Наставља школовање у Лајпцигу и Женеви. Докторат философије „Испитивања оптичке активности амил-алкохола и амил-бензоата“одбранио у Женеви 1902. Доцент на Великој школи у Београду 1903. Ванредни професор Универзитета у Београду 1921, редовни професор 1927. Оснивач Физичкохемијског завода Философског факултета (1908) где је и предавао предмет Физичка хемија. Научно истраживачка делатност М. С. обухвата испитивања калоричности и састава угљева, електроаналитику, сахариметрију, ротациону дисперзију и др. Секретар Српског хемијског друштва. Био је активан у популаризацији науке. Учесник ратова 1912. и 1914—18. Рез. потпуковник, носилац ордена белог орла са мачевима.

У захукталом темпу нашег савременог живота, готово и незапажено, недавно се навршило пуних петнаест година од смрти др Милоја Стојиљковића, дугогодишњег професора Физичке Хемије на некадашњем Филозофском факултету (сада Природно-математичком Факултету) Универзитета у Београду. Имајући у виду значајну чињеницу да је пок. професор Стојиљковић током више од четири деценије активно радио на пољу Физичке Хемије, најпре као наставник некадашње Београдске Велике Школе, а затим и Београдског Универзитета, при чему је велик број наших потоњих наставних и научноистраживачких нараштаја прошао како кроз теоријску тако и практичну наставу физичке хемије, онакву каква је она у нас била организована током тог периода, писац ових редака осећа као свој дуг да мање по дужности, али више из дужности, прикаже личност проф. Стојиљковића, као и битне појединости из његовог рада као првог, правог физикохемичара у Србији, па можда и у Југославији.

Забележимо овде најпре један кратак извадак из белешке која се појавила у дневној штампи пре петнаест година: „У понедељак, 12. фебруара 1962. године на једном одељењу Војно-медицинске болнице у Београду, преминуо је услед последица јаче контузије лобање приликом пада за време поледице, др Милоје Стојиљковић, редовни професор Београдског Универзитета, у пензији” … и даље: … „Били су то само изузетни случајеви, када је овај узорни универзитетски наставник, скромни научник, велики родољуб, остављао свој Физичкохемијски Завод, којег је он и основао (1908), да би и на другим пољима Старе Србије, Македоније, или чак под бедемима Једрена (1912), али и по мочварама Мале Аде код Београда (1914), одано служио Земљи и Нацији”. Чин резервног пешадијског потпуковника, орден белог орла са мачевима, као и зацељена рана на шаки десне руке (којом је држао свој официрски револвер при заробљавању једне групе Аустријанаца на Ади), били су му добро заслужена признања и сећања, о којима је говорио ретко и само најближима.

Професор Милоје М. Стојиљковић родио се у Београду, 7/20. септембра 1873. године, од оца Милана, трговца, и мајке Јелисавете, домаћице. Основну школу, гимназију, и Велику Школу (Природно-математички одсек) завршио је такође у Београду. После (са одличним успехом) завршене Велике Школе провео је на дужности предавача шк. 1896/7 годину у Гимназији у Свилајнцу. Затим, разрешен те дужности, наставља о свом трошку, даље школовање и усавршавање, на Универзитетима у Лајпцигу и Женеви. Већ током свог иностраног студентовања истицао се дружељубљем и марљивошћу, па је као такав био и председник Српског академског друштва „Вила” у Женеви (1900/1). У то време, он је умео добро да искористи све прилике да слуша предавања и ради код тада водећих светских физикохемичара, какви су били Wilhelm Ostwald, J. H. van’t Hoff, W. Nernst, Ph. A. Guye, и др. Докторат филозофије – Физичкохемијска група наука положио је (1902) код Philippe A. Guye-а, једног од заснивача Физичке Хемије код Француза и оснивача познатог часописа Јоurnal de Chimie Physique (који и сада излази у Паризу, као званична публикација Француског Физичкохемијског друштва).

Као млад доктор, Стојиљковић се враћа у Србију, где је после доста ишчекивања и сачекивања, године 1903. изабран и постављен за доцента на Великој Школи. Приликом подизања Велике Школе на ступањ Универзитета (1905), преузет је за доцента Универзитета. Због немирних прилика у земљи и ратова, ванредни професор постао је тек 1921. године, а редовни професор 1927. године. Он је, као високосвесни грађанин и веома савестан члан значајне Универзитетске породице – највише интелектуалне институције наше невелике али увек бодре, младе и прогресивне заједнице – показивао примерну уредност, велику истрајност, дубоку човекољубивост, срчану оданост и пуну приврженост новим, младим нараштајима, али и верност нашим универзитетским идеалима и опште просветним принципима, уз пуну карактерност правог универзитетског професора.

Осим наставно-организаторског и научно-стручног рада на Универзитету (о коме ће нешто даље бити више говора), проф. Стојиљковић је у разним приликама одржао низ интересантних и инструктивних предавања намењених широј јавности. Таква су, на пример, следећа предавања: Разни извори енергије и топлоте, нарочито Сунчеве (Бео град); Живот и рад проф. Јосифа Панчића (Свилајнац); Експериментално предавање о радијуму (Крагујевац); Значај хемије за пољску привреду (Љубљана); Науке у средњим школама (Рума); Бојни гасови (Београд); Хемија у војсци (Чачак) и др., при чему су сва ова предавања била веома савесно припремљена, тако да су понека од њих у изводима могла да буду и одмах штампана. Ипак, у условима и под околностима какве су доста дуго постојале у нас, најзначајнији део активности проф. Стојиљковића био је његов наставно-организаторски, па тек онда и научно-стручни рад. Овај последњи и није можда имао ону обилност каква би се под нормалним околностима могла пожелети, што није тешко схватити, ако се узму у обзир крајње скучена средства која су онда била стављана на располагање за такав рад. (Целокупни буџет Физичко-хемијског Завода за шк. 1938/39. годину износио је око 8000 динара!).

Наставно-организаторски рад се овде, међутим, утолико више може истаћи. Јер, када се на много старијим универзитетима у свету, и на мало места, могла наћи онда сасвим нова наука Физичка Хемија, међу предметима универзитетске наставе, професор Стојиљковић је својим залагањем, али и подршком професора Марка Т. Лека, успео да извојује, најпре, право самосталног живота за ту науку у нас, а убрзо потом основао је Физичко хемијски Завод (1908), ради употпуњавања теоријске наставе и увођење у самосталан лабораторијски и научноистраживачки рад.

Предавања из Физичке Хемије (која су обухватала Хемијску статику са Атомистиком и хемијском стехиометријом, Термодинамику са Термохемијом, Хемијску динамику са електрохемијом, и Фотохемију), професор Стојиљковић је држао са 5 часова недељно, и 4 часа вежбања у Заводу. Кроз та предавања и експериментална вежбања прошло је много генерација, а између осталих и неки наши сада добро познати научници (проф. Д. К. Јовановић, проф. С. Шљивић, проф. Р. Дамански, проф. П. Савић, и др.). Писац ових редова, који је и сам био најпре слушалац, а доцније и асистент професора Стојиљковића, не сећа се да је професор Стојиљковић икада закаснио или изостао са предавања или вежбања. На једној слици која је репродукована у јубиларном споменару „Сто година Филозофског Факултета” (Београд, 1963, ст. 569) виде се, поред проф. Стојиљковића, и сви наставници физичко-хемијских наука, као и студенти из шк. 1924/25. године. Сама предавања су била увек добро посећена, јер их је он као предавач излагао јасно и занимљиво, не читајући их никад, осим када би са неких „календарских листића” (на којима је имао прибележене нумеричке вредности) хтео да понеку изложену теорију подупре експериментално одређеним вредностима (кореспондентна стања на основу van der Waals-ове теорије, термодинамичко одређивање неких термохемијских вредности, адитивност атомских рефрактивности, и сл.). Тада је, готово са личним уживањем, саучествовао у тријумфу стамених Термодинамичких Принципа, уливајући и слушаоцима неки посебан респект према овом значајном физичкохемијском становишту, које је и данас остало нераздруживо везано за разматрање многих и битних проблема Физичке Хемије.

Вежбања у Физичкохемијском Заводу извођена су веома уредно, иако Завод задуго није имао сталног, „указног” асистента. Она су била обавезна и предуслов да се уопште могло изаћи на испит из Физичке Хемије, па се чак строго водило рачуна ко је и када завршио све вежбе (било их је укупно 30 за случај „правих” физикохемичарских студената). Стално присуство професора и на вежбањима и на колоквијумима (усменим) који су им предходили, чинили су овакву практичну наставу веома ефикасном и за припрему самих испита, који су обавезно укључивали и један практичан, експериментални задатак. Професор Стојиљковић је скоро до краја лично руководио или бар присуствовао овим вежбама у Заводу, повремено помаган неким хонорарним асистентом или „асистентом-дневничаром”. Физичкохемијски Завод је добио правог указног асистента тек пред почетак другог светског рата (1939). Подаци о овим вежбама су тако уредно вођени да се и данас из сачуваних забележака може имати увид у карактер и ток тих вежби. На једној сасвим избледелој фoтографији (којој је један сарадник Института за физичку хемију, посебним појачивачким поступком, могао да нешто повећа контрастност) види се један од првих, најстаријих асистената проф. Стојиљковића — недавно преминули Радомир Н. Вељковић, са скоро целокупним инструментаријумом и инвентаром старог Физичкохемијског Завода, у засвођеној и полумрачној лабораторији (из 1922 године), каква је без већих измена истрајала све до завршетка Другог светског рата.

Научноистраживачка делатност проф. Стојиљковића се не може сасвим превидети, премда је због крајње ограничених сред става и велике оптерећености наставом и организаторским радом, како је напред већ и било истакнуто, морала бити не нарочито обимна. Ми бисмо из Списка радова проф. Стојиљковића (који је овде дат у прилогу) истакли нарочито његова оптичкохемијска и термохемијска истраживања, напоредно са неколиким физичкохемијским методама анализе извођеним на неким домаћим материјалима. У докторској дисертацији: Recherches sur l’activité optique de l’alcool amylique et du benzoate d’amyle (These de doctorat, Genève, 1902) проучаван је случај оптички активног амилалкохола и амилбензоата који су били од нарочитог интереса у то време, како због њихових посебних структура тако и због евентуално могућих утицаја растварача, с обзиром на онда значајну али и хипотетичну поставку Guye-овог „продукта оптичке асиметрије”. Чисто експериментални рад докторанда није могао много допринети подршки Guye-ове поставке, али је њеном аутору (заједно са строгим докторским испитом и код професора Soret-а) дао драгоцена искуства и из области физичкохемијских метода анализе, која ће он доцније умети добро и да примени. Тако у саопштењу пред Српским хемијским друштвом: Специфична и молекуларна ротација код шећера, наших и чешких (новембра, 1911) дају се подаци (ваљда првих сахариметријско полариметријских одређивања) за „боље квалитете шећера” који су респективно показали „српски” 99,29% и „чешки-краљев” 99,59%, чисте сахарозе. У раду Проблем оптичке суперпозиције (1924) критички се разматрају истраживања Сuye-a и Walden-а, која не оверавају Van’t Ноff-ову хипотезу оптичке суперпозиције за молекул оптички активног једињења са више асиметричних атома. Међутим, она истраживања показују убедљиво да се оптичка суперпозиција може сматрати као добро важећа при одређивању специфичне оптичке ротације (а) при хемијском комбиновању оптички активног естра алилвалеријаната (из левог амилалкохола са рацемском валеријанском киселином, и десне валеријанске киселине са рацемским амилалкохолом). Чланак Ротациона дисперзија поларизоване светлости код органских комбинација (1924) представља читаву мало теоријску студију, јер на посебан начин продубљује постављену тему, истичући значај специфичне ротационе дисперзије (Д), као и коефицијента ротационе дисперзије (К) за разматрање структурних проблема у органским једињењима са нормалном и абнормалном ротационом дисперзијом. Проф. Стојиљковић је овде готово антиципирао велики значај који се у савременим истраживањима извесних класа органских једињења (беланчевине, нуклеинске киселине и сл.) придаје овој физичкохемијској методи (скраћенички означеној као „ORD-метода” Optical Rotatory Dispersion).

Публикација на немачком: Ueber den Brennwert der Kohle von Senje (1905) представља краће саопштење о експерименталном калориметријском испитивању нашег Сењског угља. Знатно опширнији и потпунији извештај дат је пред Српским хемијским друштвом (октобра 1906, Београд) у саопштењу под насловом Хемијско-физичка испитивања смеше трију класа сењског мрког угља. Одређујући најпре сувом дестилацијом проценте тера (15,10), течних дестилата (16,97), кокса (65,12), и гаса за осветлење (3,21), аутор је извршио и комплетну хемијску анализу, дајући податке за угљеник (59,90), водоник (4,03), азот (0,42), сумпор (1,02), пепео (2,81), и воду (1302), да би најзад и непосредно калориметријски одредио топлоту сагоревања (5360 cal). Тако је аутор био у стању да суочи резултат својих експериментално одређених физичко-хемијских података, и посебно топлоте сагоревања, са вредношћу која се може израчунати на основу емпиричке Dulong-ове формуле (5335 cal). Врло добро слагање овако нађених вредности за топлоту сагоревања доказује применљивост поменуте формуле и у случају ове врсте нашег угља.

Међу осталим експерименталним радовима проф. Стојиљковића треба макар само краће поменути саопштење Електролитичке методе за одвајање гвожђа од мангана (1908), где погодним додатком (амоноксалата, одн. фосфорне киселине) омогућује боље одвајање поменутих метала. Затим, физичке и хемијске константе наших уља од сезама и релице, где је извршено темељно испитивање квалитета уља узетих из ондашњих београдских фабрика уља.

Стручно-професионални чланци, реферати и пригодне белешке проф. Стојиљковића писани су и публиковани су као пригодни прилози, па их ми нећемо овде детаљније анализирати, осим што бисмо нагласили да чланак „Радиоактивна тела и њихова енергија” (1904) и по свом обиму и по квалитету представља један за оно време веома актуелан и стручно интересантан приказ. У њему је његов аутор суштину радиоактивних процеса тада тумачио за нас сада веома необичном хипотезом, према којој би радиоактивне супстанције дејствовале само као „трансформатори” неке спољашње космичке енергије, да би се избегао иначе наслућивани „сукоб са принципом о одржању енергије”. Овакво тумачење, међутим, користила је и сама Марија Кири у својим раним публикацијама, заједно са неким крупним Западњачким научницима тога времена. Још и публикација из ове групе „Српско Хемијско Друштво” (1904-1913)” заслужује посебну пажњу, јер је у њему проф. Стојиљковић, као ондашњи Секретар Српског хемијског друштва, изложио у њој савестан и веома исцрпан приказ о целокупној активности Друштва у назначеном, десетогодишњем периоду (Остале публикације су забележене у приложеном Списку радова, који је учињен што је могуће потпунијим).

Као универзитетски професор био је веома уредан, савестан, човекољубив; као човек и старешина у Заводу и на Катедри био је стално пријатељски расположен, друштвен и приступачан, и својим асистентима и студентима, са свима који су долазили код њега комуникативан и спреман да помогне … Можда би и ово излагање требало завршити са неколиким позајмљеним завршним речима, изговореним у знак последње поште пред отвореном раком: …„Нека би Твоја успомена, драги наш Професоре, остала светла међу нама, и нека Ти је хвала и слава од стране свих генерација чијем си уздизању допринео. Нека би Ти била лака Српска Земља за коју си и активно војевао, и у којој ћеш, сада слободној, почивати. Слава и светао спомен професору Милоју М. Стојиљковићу!”


Списак радова др Милоја М. Стојиљковића:

  1. Recherches sur l’activité optique de l’alcool amylique et du benzoate d’amyle. (These de doctorat). Genève, 1902, pp. 1–61/8°.
  2. Механизам смрти од електричне струје”, Дело, август 1904, стр. 254–263.
  3. „Радиоактивна тела и њихова енергија”, Српски Књижевни Гласник, јула 1904, стр. 1092–1102.
  4. „Uber den Brennwert der Kohle von Senje“, Chem. Ztg. No. 15, Zürich, 1905.
  5. „Физичкохемијска испитивања Сењског угља”, Српско хем. Друштво 1906.
  6. „Електроаналитичке методе за одвајање Ре од Мn”, ibid. јуна 1908.
  7. „Pierre Curie”, Српски Књижевни Гласник, маја 1906, стр. 718–720.
  8. Приказ превода: Стедлер-Колбе-Абељанц. Упутство за квалитативну хемијску анализу. Београд 1903. Превео Др М. Леко (са дванаестог немачког издања). Реферату СХ Друштву јануара 1907.
  9. Приказ публикације: Losanitch, S., Die Grenzen d. periodischen Systems der chem. Elemente Belgrad, 1906, Наставник, март-април 1097 стр. 128/32.
  10. „Физичке и хемијске константе наших уља од сезама и репице” Српско хемијско Друштво марта 1909.
  11. „Утицај катализатора на брзину хемијских реакција код анорганских комбинација”, Српско хемијско Друштво, марта 1910.
  12. „Специфична и молекуларна ротација код шећера”, Српско хем. Друштво, 1911.
  13. „Утицај катализе на брзину реакције код органских комбинација”, Српско хем. Друштво, марта 1912.
  14. Српско хемијско Друштво (1904—1913), Наставник, св. 5—6, стр. 1–16 (1914).
  15. Човечја храна, Народна Просвета, бр. 79, од 25/9 (1920).
  16. Сима Лозанић, као наставник и научник, „Споменица Симе Лозанића” (20. 11. 1922), Београд; Гласник Проф. Друштва, 16, св. 2 (1935).
  17. „Хемијска енергија”, Споменица С. Лозанића.
  18. „Проблем оптичке суперпозиције”, Глас. СК Академије, књ. 111, (1924)
  19. Ротациона дисперзија поларизоване светлости код органских комбинација, Гласник Проф. Друштва, књ. 4, св. 10, стр. 541—554 (1924).
  20. „M. Berthelot-ови научни радови”, Гласник Проф. Друштва, књ. VIII, св. 2, стр. 65—71 (1928).
  21. 21.  „О електросинтезама проф. Симе Лозанића”, Излагање на комеморативној Седници Беог. Фил. Фак., у Свечаној сали Универзитета (Београд, 20. 11. 1936).
  22. „Бојни отрови”, Ратнички Гласник, св. за децембар 1935; Гласник Проф. Друштва, књ. XVII, св. 4—5, стр. 320—333, Београд, 1936/37.
  23. „Рад Др А. Зеге у Српском хемијском Друштву”, Саопштење на комеморативној Седници Друштва у Свечаној сали Техничког факултета, 12. 4. 1938, штамп. у изв. Гласник СХ. Друштва, 5/6 (1938).
  24. Физичка Хемија (Скрипта). Литографисана предавања проф. Др М. Стојиљковића (прештампавано у три издања) (стр. 566, формат вел. табак).
  25. Колоиди и њихове примене. Београд, Изд. „Техничка књига”, 1958.

Извор: Гласник Хемијског друштва Београд 42 (6-7) 549-554 (1997)

 

Share This